" Upoznao je na nekoj zabavi. Ona je bila tako izuzetna i prelepa... Mnogi momci su jurili za njom, dok je on bio sasvim prosečan muškarac.
Razgovarali su. Na kraju razgovora, on ju je pozvao na kafu s njim. Bila je iznenađena, ali zbog toga što je ljubazan, obećala je izaći i popiti jednu kafu s njim.
Posle par dana, sedeli su u lepom kafiću. On je bio previše nervozan, ništa nije govorio. Njoj je bilo neprijatno da je poželela da što pre ispije kafu i ode kući.
Odjednom se on obratio konobaru:
- Molim Vas, dajte mi malo soli, voleo bih da je stavim u kafu.
Svi sa čuđenjem pogledaše u njega. Lice mu se zacrvenelo, ali, ipak, on je stavio soli u svoju kafu i popio je.
Ona ga je radoznalo upitala:
- Zašto si to uradio?
Odgovorio je:
- Kada sam bio mali, živeo sam u neposrednoj blizini mora. Odrastajući pored mora zavoleo sam njegov slani ukus, baš kao i ukus ove slane kafe. I sada kad god pijem kafu uvek se setim svog detinjstva, pomislim na svoj rodni grad.
Nedostaje mi moj rodni grad, toliko mi nedostaju i moji roditelji koji još uvek tamo daleko žive.
Nju duboko dirnu ova njegova priča i oči joj se napuniše suzama.
Pomisli: "A čovek ima nostalgiju i sa ovoliko osećanja priča o njoj, on mora biti čovek koji želi imati porodicu i brinuti o njoj.
Onda se i ona otvorila i počela mu pričati o njenom dalekom rodnom gradu, detinjstvu, njenoj porodici...
To je bio zaista lep razgovor, i prekrasan početak njihove priče.
Oni su nastavili do danas. Otkrila je da je zapravo on bio čovek koji zadovoljava sve njene potrebe; imao je tolerancija, bio je ljubazan, imao je toplo srce, oprezan. Bio je jako dobra osoba za nju. I da nije bilo kafe, zamalo ga je ispustila iz svog života.
Onda je priča bila baš kao i svaka lepa ljubavna priča, princeza se udala za princa, onda su živeli srećan život...
I svaki put kad je kuvala kafu za njega, stavila bi malo soli u njoj, jer je znala da mu se takva kafa najviše dopada.
Posle 40 godina bračnog, zajedničkod života, on je preminuo i ostavio joj pismo u kome joj kaže:
* Najdraža, molim te, oprosti mi... Oprosti jer sam te slagao!
Laž je da ne volim da pijem slanu kafu i cela ona priča oko mog detinjstva je laž. Bio sam tada zaljubljen u tebe i jako nervozan... Zapravo sam hteo malo šećera, ali ja sam greškom tražio soli a onda je sve krenulo meni na ruku. Nikad pre nisam ni pomislio da bi priča sa slanom kafom moglao biti dobar početak naše komunikacije! Pokušavao sam da ti kažem mnogo puta istinu, ali bilo me je previše strah da me ne ostaviš jer sam ti obećao da te nikada neću lagati...
Sad kad umirem i ne bojim se ničega, rešio sam da ti kažem istina: Nikad nisam voleo slanu kafa a sam imao je od tebe dobijao celog života. Ali se ne kajem zbog toga. I da se mogu ponovo roditi opet bih pio tvoje slane kafe celog svog života sa tobom. *
Njene suze nakvasiše pismo. "
POUKA PRIČE: "Ljubav obično počinje sa osmehom, raste poljupcem i završava se sa suzama."
(Autor: www.1sajt.blogspot.rs )
Razgovarali su. Na kraju razgovora, on ju je pozvao na kafu s njim. Bila je iznenađena, ali zbog toga što je ljubazan, obećala je izaći i popiti jednu kafu s njim.
Posle par dana, sedeli su u lepom kafiću. On je bio previše nervozan, ništa nije govorio. Njoj je bilo neprijatno da je poželela da što pre ispije kafu i ode kući.
Odjednom se on obratio konobaru:
- Molim Vas, dajte mi malo soli, voleo bih da je stavim u kafu.
Svi sa čuđenjem pogledaše u njega. Lice mu se zacrvenelo, ali, ipak, on je stavio soli u svoju kafu i popio je.
Ona ga je radoznalo upitala:
- Zašto si to uradio?
Odgovorio je:
- Kada sam bio mali, živeo sam u neposrednoj blizini mora. Odrastajući pored mora zavoleo sam njegov slani ukus, baš kao i ukus ove slane kafe. I sada kad god pijem kafu uvek se setim svog detinjstva, pomislim na svoj rodni grad.
Nedostaje mi moj rodni grad, toliko mi nedostaju i moji roditelji koji još uvek tamo daleko žive.
Nju duboko dirnu ova njegova priča i oči joj se napuniše suzama.
Pomisli: "A čovek ima nostalgiju i sa ovoliko osećanja priča o njoj, on mora biti čovek koji želi imati porodicu i brinuti o njoj.
Onda se i ona otvorila i počela mu pričati o njenom dalekom rodnom gradu, detinjstvu, njenoj porodici...
To je bio zaista lep razgovor, i prekrasan početak njihove priče.
Oni su nastavili do danas. Otkrila je da je zapravo on bio čovek koji zadovoljava sve njene potrebe; imao je tolerancija, bio je ljubazan, imao je toplo srce, oprezan. Bio je jako dobra osoba za nju. I da nije bilo kafe, zamalo ga je ispustila iz svog života.
Onda je priča bila baš kao i svaka lepa ljubavna priča, princeza se udala za princa, onda su živeli srećan život...
I svaki put kad je kuvala kafu za njega, stavila bi malo soli u njoj, jer je znala da mu se takva kafa najviše dopada.
Posle 40 godina bračnog, zajedničkod života, on je preminuo i ostavio joj pismo u kome joj kaže:
* Najdraža, molim te, oprosti mi... Oprosti jer sam te slagao!
Laž je da ne volim da pijem slanu kafu i cela ona priča oko mog detinjstva je laž. Bio sam tada zaljubljen u tebe i jako nervozan... Zapravo sam hteo malo šećera, ali ja sam greškom tražio soli a onda je sve krenulo meni na ruku. Nikad pre nisam ni pomislio da bi priča sa slanom kafom moglao biti dobar početak naše komunikacije! Pokušavao sam da ti kažem mnogo puta istinu, ali bilo me je previše strah da me ne ostaviš jer sam ti obećao da te nikada neću lagati...
Sad kad umirem i ne bojim se ničega, rešio sam da ti kažem istina: Nikad nisam voleo slanu kafa a sam imao je od tebe dobijao celog života. Ali se ne kajem zbog toga. I da se mogu ponovo roditi opet bih pio tvoje slane kafe celog svog života sa tobom. *
Njene suze nakvasiše pismo. "
POUKA PRIČE: "Ljubav obično počinje sa osmehom, raste poljupcem i završava se sa suzama."
(Autor: www.1sajt.blogspot.rs )
Nema komentara:
Objavi komentar